Kriza srednjih godina

sendvič

Pokupec me pogledao pijanim pogledom i odmahnuo glavom.
“Usred noći, ja i mrtvi pjesnici i bivše djevojke. Svi u mislima,” rekao je.
Pružio je novac umornoj gospođi na kiosku i uzeo sendvič.
Krenuli smo s tržnice prema gradu. Grgljao je u ekstazi, gušeći si lice lepinjom s prženom ribom i majonezom. Smislili su poseban sendvič za njega. Grleno je pjevušio nekakav sevdah i od užitka poskakivao s noge na nogu, baš kao dječačić s lizalicom.
“U svojoj krizi srednjih godina odlučio sam, umjesto da počnem varati ženu ili da kupim motocikl, ne biti nitko. Uspjelo mi je. I dalje mi uspijeva, iako je već pomalo zamorno,” izmrmljao je između zalogaja.
Klimnuo sam glavom, žvačući masnu pljeskavicu s ajvarom, veliku poput frisbeeja.
“Bog te jebo, što imaju dobre sendviče!”, rekao je odmahujući glavom. Zatim je iznenada stao i uspravio dlan prema meni.
“Stani! Ovaj je uvijek zanimljiv!”
Pokazao je sendvičem prema beskućniku koji je sjedio naslonjen na betonski temelj birtije, skutren ispod pohabane deke. Prišao mu je i gurnuo ga nogom.
“Hajde!”, rekao mu je grubo.
Beskućnik se trznuo, zaklimao glavom i počeo pričati.
“Ne mogu po noći zaspat, pa gledam one emisije, tarot, proricanje, kak se već zovu… Mislim, kak ti jadni ljudi ne vide da ih varaju? Dvije kune po minuti? Il je četir? Ne znam sad… Oni nazovu, a ovaj im priča neke, neke gluposti, kao skida uroke… Pa ljudi moji, to je strašno!”
Pokupec je čučnuo kraj njega, još uvijek žvačući punim ustima. Progutao je zalogaj pa mu se obratio.
“Nešto kao u crkvi, jel?”
Beskućnik je šutio.
“Sin mi se zaredio za svećenika, znaš?” nastavio je Pokupec, “Zanimljivi smo, mi ljudi. Sebični. Često se smatramo prorocima, a ne vidimo dalje od vlastitog nosa. Valjda je to bivanje čovjekom.”
Od njega nisam očekivao nikakve sadržajnije izjave, zato me ta izbacila iz rutine neslušanja.
Beskućnik je privukao koljena prsima i obgrlio ih.
“Nego ajde, reci ti meni, prika, gdje ti gledaš te emisije, kad eto, jebiga, spavaš na ulici? Gdje ti je televizor?”
Beskućnik je gledao u njega kao u dželata.
“Ajde, Poki, pusti ga…”, rekao sam i povukao ga za ovratnik.
Labavo se ustao, odmahujući glavom, zateturao par koraka pa zatim svom snagom zakucao sendvič o asfalt.
“Pa ti vjeruj, jebem ti boga…”, rekao je i šutnuo sendvič koji se razletio kao Sunce u jeftinom filmu katastrofe.

Stric

stric

– Dug dan.

– Za mene je tek počeo.

– Kad si prasac pa spavaš do 6 popodne.

– Jesi OK?

– Valjda. Dobila sam nalaze večeras, još jedno ultrazvučno snimanje i nadam se da sam gotova s tim. Teško je povjerovati da me vlastita utroba pokušava ubiti. Bezuspješno. Za sad barem. Ovaj preostali jajnik bih sačuvala, ako ništa, iz sentimentalnih razloga.

– A ostalo?

– Misliš na posjet? Posjet je bio motivirajući i sjeban istovremeno. Čak sam pitala primaju li volontere. Muž je popizdio, rekao je da ni u ludilu neću biti njegovateljica u ludnici.

– To nije korektan izraz za instituciju, ne?

– Koga briga za terminologiju, ovo je Bosna. Tako da si svoje fine europske manire i korektne izraze komotno možeš zabiti u dupe.

– Kako je stric?

– Šutljivo… U biti, cijeli jebeni posjet je bio kao zombi apokalipsa. Bolnica je lijepa. Čista. Veliki prozori, puno svjetla. Lijep vrt. I puno slupanih vrata. Rupe od šaka. Znam kako izgledaju. Rodica ide češće i totalni je profi. Ja sam samo šutke dijelila cigarete. Vjerojatno bih plakala, ali od svojih tableta sam tupa. Mislim da trebam prestati piti ta sranja. U biti, bilo mi je najgore kad mi je prišao neki klinac. Rekao je da sam lijepa i pitao me koliko godina imam… On ima 20 i rekao je da mu je rođendan uskoro. Zamisli, 20! Drugi svemir. Drugi jebeni svijet. Zombiji koji te stalno traže cigarete i hranu. U pretankoj odjeći na jebenoj buri. I smrad… Bez obzira na čistoću. Pokazala sam stricu sliku svoje kćeri. Promrmljao je nešto i nastavio jesti punjene paprike.

– Ne znam što si očekivala?

– Prije je pričao više. Nedostaje mi da pričamo, bez obzira što je zadnjih godina pričao nebulozna sranja, bar je bio zabavan. Sad se sve svelo da sjedim preko puta njega, gledam mu preduge obješene obrve i gasimo cigaretu za cigaretom u istoj pepeljari. Bez riječi. Tu je, ali davno je otišao. Oprosti, ne znam zašto ti govorim sve ovo.

– Pitao sam.

– Pristojan si.

– Sretan osmi mart!

– Nisi trebao.

Glasovi

pruitt-igoe

– Spaljen! – rekao je doktor, prstima šireći kapke muškarcu koji je klečao pred njim. Dvojica u njegovoj pratnji, također u bijelim liječničkim kutama, s rukama na leđima, bezglasno su se cerili.
– Spaljena! – rekao je šireći kapke djevojci koja je klečala odmah pored muškarca.
– Spaljen! – komentirao je idućeg u nizu. Njegovi pratioci znalački su odizali obrve, potvrdno klimajući glavama.
– Dobro, doktore, je li itko u funkciji? – obratio sam mu se.
– Ah, Herr… Hess? Nažalost, ne. – rekao je razočarano.
Izbacio sam donju usnu, toliko da se presavila, pa duboko udahnuo. Doktor je prešao dlanom po ćelavoj glavi.
– Dobro, a kako ponovno pokrenuti tulum?
Doktorovi pomoćnici pogledali su se, a onda se tiho nasmijali. On je frknuo kroz nos pa kažiprstom i palcem pogladio bradu.
– Gospodine Hess… – rekao je nazalnim glasom.
– Jakov, molim Vas.
– Jakove, nisam potpuno siguran, ali mislim da trebaju novu dozu.
Njegovi pratioci značajno su zaklimali glavama. Okrenuo se prema njima.
– Gospodo, vrijeme je – rekao je tiho.
Bez riječi su nestali kroz kuhinjska vrata.
– Koliko će me to koštati? – upitao sam.
– Bez brige. Nije sve u novcu.
Iz džepa kute izvukao je maleni, crno ukoričeni notes.
– Živite sami?
– Da. Osim…
– Da?
– Teško je za objasniti.
– Pokušajte – rekao je, žvrljajući predimenzioniranom tesarskom olovkom po notesu.
– Nisam siguran što je to, po definiciji – sam.
– Da? – podigao je pogled iznad naočala i spustio notes.
– Naime, često čujem glasove i…
– Glasove?
– Pa, da. Govore razne stvari. Nekad su prilično bučni. Ne daju mi da spavam, da jedem, da se tuširam, operem zube…
– Ne bih se brinuo oko toga. Vaša zgrada ima vrlo tanke zidove. Bit će da čujete susjede. Ignorirajte ih.
Kad sam krenuo zaustiti da se ne radi o susjedima, njegovi pomoćnici umarširali su u kuhinju, svaki noseći po jedan transportni kovčeg.
– Ah, wunderbar! Distribuirajte! – rekao im je doktor i pokazao na niz ljudi koji su klečali.
Spustili su kovčežiće na pod, otvorili ih i počeli pripremati injekcije.
– Jeste li možda za limunadu? – upitao sam i odsutno se osmjehnuo.

Kratka romansa

noćLežali smo u velikom krevetu i slušali lavež pasa.

“Bio sam baš kao tvoj tata: Brkat, mudar i pijan. Dobro, o mudrosti bi se dalo raspravljati, poglavito njegovoj”, rekao sam, standardno cinično.

Spustila mi je ruku na prsa, a ja sam se odmah poželio ispričati.

“U pravu si”, rekla je snenim glasom.

Tu večer mi je rekla da više nismo zajedno. Prekrasno. Od početka smo oboje bili protiv drame, i sad, na kraju, ispalo je odlično. Iako sam je volio i više nego prije, to je bilo to.

Njen dlan na mojim prsima i tiho žensko hrkanje. Nisam se htio micati dok nije maknula ruku. Kad se okrenula od mene, lagano sam se iskrao, odšetao u kuhinju, popio dvije čaše vina nadušak pa izašao na balkon.

Mirisna ljetna noć udarala me kristalno čistim nebom prepunim mrtvih zvijezda.

Lijepog li svjetla, pomislio sam, i zagrlio samog sebe.

Psihijatar

psihijatar

“HA HA HA! Ti na tome pišeš?!”, rekla je kad je vidjela moje staro računalo, “Pa vidi ti taj prastari monitor!… A HA HA HA!”

Kad je to rekla, odlučio sam se prestati družiti s njom. Ako nešto prezirem, to je površnost.

Iako sam mogao vidjeti svoj divovski, velijožasti ego, kako me hvata u ruke, diže iznad glave i trese poput lutke dok se nekontrolirano smijem, ipak sam bio tvrdoglav: “Odjebati”, glasila je poruka iz Centrale.

Par trenutaka gledao sam kroz prozor u gustu maglu, a onda joj rekao da ode. Kad se konačno iskobeljala iz kreveta i nestala kroz vrata, primijetio sam po sobi strateški razmještene njene stvari: Kevyn Aucoin maskara na stoliću kraj kreveta, šal od nečega što je ličilo na svilu prebačen preko noćne lampe, i na podu, naušnice. Sa zakačkama, uperenima u strop, što su vrebale moja gola stopala. Prljava igra.

Zaključao sam vrata i vratio se u spavaću sobu.

“Loš potez za nekoga tko se toliko dobro poznaje”, rekao je Damir, moj imaginarni psihijatar. Sjedio je u svojoj sivoj fotelji i navirivao se ispod djelomično podignute rolete u gustu, mliječno-bijelu jutarnju maglu.

Povukao sam roletu do vrha, a on je odahnuo, i raširio ruke kao da će zagrliti maglu koja je zlostavljala livadu. Pripalio je svoj do pola popušeni joint.

“Loš za mene ili za nju?”, upitao sam.

“Za tebe, jebat ga”, rekao je i glasno pročistio grlo.

Damir je bio seronja najgore vrste. Valjda psihijatri takvi moraju biti. Manjak emocija, višak analitičnosti. Ali, s obzirom da je bio plod moje mašte, mijenjao je osobnost svakih desetak minuta. Jer ne podnosim jednolične ljude.

“Ja sam Damir! Tvoj osobni psihijatar! Izvoli sladoled!”, znao je reći i pružiti mi kornet s vanilijom i jagodom. A dobro zna da uopće ne volim sladoled.

Ili mi je, jednostavno, satima dosađivao, u nogometnom dresu visoko skipajući iza televizora, s loptom pod rukom, praveći grimase prema meni. U pauzama skipanja balansirao je loptom na čelu.

Strašno zabavan tip, taj moj psihijatar.

No, nisam ni ja za baciti. Vjerujem da ponekad ipak shvati kako se namjerio na krivoga. Znam se tako probuditi usred noći i početi pričati sam sa sobom:

 

 – O čem ti pričaš, prika, o čem ti pričaš!?

- Pričam o tome da je za dva koplja bolji!

- Za dva koplja? Ma daj!

- Za dva!

- Pa kol’ko je onda bolji od Orozovića, za tri?!

- Sjećaš li se kako je izbacio mrtvo tijelo vjeverice kroz prozor automobila i pljunuo za njim?

 

I taman kad vidim da ga je priča zainteresirala, znam to jer nagne glavu ulijevo i nabora čelo, ja prestanem pričati.

Izraz koji mu lice tad poprimi ne može se platiti novcem.

I onda mu još, kao šećer za kraj, ispružim srednjak i okrenem leđa.

Dok on bijesno puše i šuška svojim djedovskim papučama oko kreveta, zaspim s osmijehom na licu.

Strašno zabavan tip.

Melankolija

melankolija

Prije razgovora za posao, progutao je acid, a onda od oca posudio automobil i krenuo na put.

Na pola puta više nije mogao voziti. Parkirao je auto pod krošnju starog hrasta i zamislio da je ljeto, iako je bila zima. Bio je u najljepšem ljetu ikada. Čak su i ptice cvrkutale. Spustio je prozor i udahnuo topli, mirisni zrak.

Otvorio je svoj crno ukoričeni notes i u sekciju “neodgovornost” zapisao još jednu definiciju.

Kad je uvečer vratio automobil ocu, ovaj ga je pitao kako je prošlo. „Mislim da ću dobiti taj posao“, rekao je i dobacio mu ključ.

Hodajući cestom, gledao je kako u daljini, u zrelom sumraku, gore kuće. Isprva bi se zažarile po bridovima, a onda buknule u silovit narančasti plamen. Dim je na nebu oblikovao kule i gradove, baš onakve kakvi ne postoje na zemlji.

Troglavi psi pakla trčali su oko njega, ližući mu lice iz odanosti.

Usput je pozdravio beskućnika i darovao mu zadnjih šest kovanica.

Kad je otvorio vrata stana, konzola je iz mraka blještala zelenim slovima: PRIMLJENI STE.

Vidra (Valentinovo Redux)

losingyourmind

– Ma, ne… Dok sam još živil tam na Ravnicama.

– Tam prek puta Fakultetskog dobra?

– Da, u Škrebovoj, ne. I jedan dan, posle posla, stanem ti u birtiji u prizemlju zgrade, da ne umrem u onom klaustrofobičnom stanu…

– Je, jebate, to je bila rupčaga.

– Otkud ti znaš? Nikad te nisam vodil u taj stan.

– Mislila sam na birtiju.

– E, pa, stan je bil još gori.

– A, jebote… Uvijek sam si mislila da imaš nekog gore.

– Kao, na primer, koga?

– Kaj ja znam… Mamu na umoru, klinca zvezanog za radijator, tak nešt, čudan si. Zakaj si opće visil u toj rupi?

– Kaj misliš zakaj? Jedino sam tam imal za stanarinu. I mogla je bit takva, kad je gazda, policajac, u stvari isteral nekakve Srbe devedestprve i prisvojil si stan. I taj “moj”, na petom katu, i jedan u ulazu do, i dva spremišta u podrumu, dole, kod kotlovnica.

– Pandurčina postala, kak se veli, landlord?

– U stvari, kad je postal landlord, još nije bil drot, nek dobrovoljac v HOS-u. Pandur je postal tek posle Oluje, kad su ukinuli njegovo radno mesto. Ček, stani, tu uvek ima staklenih. Otvaraj tu kantu.

– Koje radno mesto?

– Ljepitelja selotejpa.

– Morbidan si.

– Viš, sam ti rekel, ima ti u ovom ulazu ta jedna ženska, razvela se od muža, sin poginul u nekakvoj prometnoj, a stara pere samo finjake. Bijeli pinot, il ovaj chardonnay. Ček, ček! Proveri, nekad je tak pijana da hiti flašu, a nutra još ima. Dobro, ne danas… I, tak, svaki dan posle šljake, pravac birtija. U stan mi se bogme nije išlo. Smrdilo je gore u tri pičke materine. Na svinje. Oni Srbi, kaj ih je pandur poteral, njih je doselila još JNA, osamdestpete-šeste, ko rezerviste, iz Ljuberađe. To ti je neka teška vukojebina na jugu Srbije. Pričal mi gazda, jednom kad smo se napili.

– Kak taubeka dva, a?

– Ne baš. Ali, rakija mu je bila dobra.

– Tebi je svaka dobra.

– Zato i jesam z tobom… Gazda ti je devedestprve zveknul popis rezervista iz operativne komande JNA Zagreb i krenul po stanovima. Uglavnom Srbi, ali nije bil izbirljiv. Ovi iz “mog” stana, ti su baš bili neki teški čobani. Ono, palili parkete i sve to. Držali svinje na balkonu, a kak je smrdilo nutra, vjerojatno i u dnevnoj sobi. Uvuklo se u zidove, bok te jebo.

– I zato me nikad nisi vodil gore?

– Pa, da…

– Nekak si ipak mislim da si fakat imal klinca zvezanog za radijator.

– Naš kaj, nemoj da popizdim! Čekaj, tu nemoj ni gledat, tu je sve teška sirotinja, ti ni čaše od jogurta ne bacaju, sam peri dalje… A, dole, u podrumu “moje” zgrade, kod kotlovnice, dole ti se buksal Vidra. Valjda se tip prezival Vidrić, il tak nekak, pa su ga zvali Vidra.

– I? Si Vidru zvezal za radijator?

– Odjebi… Uglavnom, Vidra ti je bil hipik il nekaj takvoga. Ma, kurac! Bil je on narkoman vulgaris, ono, urokan od jutra do sutra. Al, kad slučajno nije bil urokan, onda je znal z rukama. Ono, da ti otštopa zahod, spička antenu od telke, popravi vešmašinu i to. Pričali su da je bil čudo od deteta. Prije horsa, ne.

– Je, ima ih takvih, prepametnih, kaj se sjebu od preveć razmišljanja.

– Gle, nije Vidra bil nikakvi novi Nikola Tesla, al, ono, znal je dost da ga gazda pusti da živi dole u podrumu, pod uvjetom da ne piša po haustoru i da tu i tam popravi nekaj po stanovima koje je pandur rental.

– Ko, hausmajstor?

– Baš to… Gazda je nas imbecilne najmoprimce htel videti samo jedamput na mesec, kad bi došlo vreme za ubrat stanarinu, ono, uvek smo bili šljam za njega, a i nije bilo dobro da pandura preveč viđaju sa sitnim krimićima, ne… Tak ti je Vidra imal ključeve od svih stanova. Ono, ak u nekom pukne cev u tri ujutro, sused ispod si lagano može potražiti Vidru, jer jebalo se panduru za to kaj sused ima pol metra govana u spavaćoj sobi.

– Mislim, ko nema?

– Baš tak… Ja sam znal da Vidra uredno ordinira po svim stanovima, pa tak i po “mojem”, al, ono, živo mi se jebalo, nije da sam baš imal nekaj kaj bi mi falilo, ne. Al, onda se nekaj počelo događati z Vidrom. Kad sam se tek doselil, Vidru ti se retko viđalo. U globalu je bil sklupčan u tom svom štakorskom gnezdu u podrumu i retko je izlazil na sunce. Ono, ko Gollum u treger hlačama, z francuskim ključem u jednoj i zmazanom špricom u drugoj ruci. I, ono, tu i tamo bi ja došel kasno iz birtije, stan je i dalje smrdil na one svinje, ali osetil bi ti se tu i neki drugi smrad, ono, sličan, al ipak u drugoj nijansi. Mislim, u toj zgradi se bilo tolko smradova, da jedan dodatni stvarno nije bil nikakva egzotika. Al, nekak u isto vreme, sve češće bi se Vidru znalo naći dole u birtiji. Ono, dođem, a Vidra je već tam – zbuksan na zadnjoj šank-stolici, Žuja ispred njega, šuti ko zaliven. Odlazim mrtav pijan, a Vidra još uvek na svom mestu, sve po starom, sam je Žuja nova.

– Otkud mu pare za Žuju?

– Pričalo se da ga je doktor Vragović skinul z horsa.

– Znala sam da imaš hepi end.

– Je, ko i svako na haustor masaži kod tebe, pička ti materina! Uglavnom, đemdo ti jedan dan, to jest, večer, kad ono, Vidra sedi z obrijanom glavom.

– Kaj nisi ti imal obrijanu glavu u to vreme?

– Jesam, to me i razjebalo.

– Tvoja il Vidrina glava?

– Vidrina, jebem ti mater.

– Svakoga obično razjebe njegova glava, zato mu i treba hepi end, da se zresetira, ne.

– Nisam ti ja svako! Uglavnom, onda su ti se počele događati čudne stvari… Tipa, odlazim ujutro na posel, prekoračim punu pepeljaru, razbacane boce, bljuvež kraj kreveta, ono, sve normalno za jednog cugera – timvra se navečer, pepeljara prazna, nema flaša, pod oriban…

– Zveknul ti je flaše, a?

– Nije bilo povrata ambalaže još tad.. To je Zmajlović zmislil tek kasnije.

– Pa kaj te onda jebalo? To kaj imaš tajnu kućnu pomoćnicu?

– Pa pička mu materina, valjda čovek ima pravo na privatnost.

– Ono, da, možeš si valjda u miru kuriti parkete i vezati klince za radijatore u svoja četiri zida, žimku…

– Naš, kaj, pička ti materina, kat te ruknem, opala buš u taj sneg tak da se više nebuš digla! Ma, u biti, bolil me kurac za privatnost. Nego, kaj me fakat razjebalo… Imal sam ti jednu majicu “Žuja je zakon”. Naštancala je toga pivovara na tone, jebeš majicu, al, ova je bila posebna. Se sećaš kad Jarni zabil Köpkeu na kraju prvog poluvremena, kad smo tukli Švabe na svetskom prvenstvu devedestosme? Jebem ti mater, bili smo ti ja, Lampa i Kizo dole u onom parku prek puta Republike Austrije, sve tekme su ti se gledale tam na ogromnom platnu, i ono, nabrijani u tri pičke materine, nervoza, ono, do jaja, i Jarni ti povuče loptu, i kresne sa jedno dvajest metara i metne ga Köpkeu, i cela livada podivlja, GOOOOOOOL!, a klinac do nas, z nekakvim oćalicama, veli samom sebi “Šajse!”, i ono, ruka je išla sama, pogodil sam ga ko pičku, BAM!, BAM!, jedamput, dvaput, i damgle majicu, ono “Žuja je zakon”, i reko, skidaj majicu pederu, i malo mi je bilo čudno kaj me klinac odmah skužil, Švabo usrani, al, odma su se priključili i Lampa i Kizo, i zbombali smo malog u tri pičke materine… Ono, kasnije se ispostavilo da je klinac zapravo naš i da je rekel “Najs!”, a ne “Šajse”, al, majicu, majicu nije dobil natrag, a ne.

– Dobro, dobro… Uvek kad počneš pričati o tim svojim krepilima z tekmi, uživiš se u tri pičke materine. Rađe otvaraj ovu tu kantu, kurac bumo danas pili ak ne pokupimo još dvajest, a Kaufland se zatvara za čuku vremena.

– Imaš prav… Imaš kurac, viš da nema ničega. Kad me dašgle, kurvo?! Idemo dalje! I, dođem ti jednu večer dole u Victory, kad ono, Vidra sedi u “Žuja je zakon” majici. I, ono, zamračilo mi se, jebem ti mater. Narkomančina, sav fini i počešljani, sedi dole u mojoj jebenoj majici.

– Onakvoj kakvih je pivovara naštancala na tone?

– Ej, naš kaj, prepoznal bi tu majcu u deset hiljada drugih, ovim rukama sam je skinul sa krvavog lika u tom jebenom parku, samo je jedno frtalj-finale, samo je jedan Jarnijev gol Köpkeu, samo je jedna jebena majica!

– U to vreme si već navelko gutal one Vragovićeve raznobojne, ne?

– Nema to nikakve jebene veze, pizda ti materina, kurvinska! Znam kaj sam videl! Psiho Vidra se pokušal pretvorit u mene, ono, skidanje z horsa i novi, novi život!

– Si provjeril? Zakaj jedan dan ne odeš i pozvoniš na taj stan u kojem si živel… Mislim, jedan dan kad uspeš biti malo manje pijan.

– Kaj me jebeš, prokleta kurvo! Pijanija si neg’ ja, jebem ti bogara!

– …možda još uvek živiš tam, ono, neki drugi život, fini i počešljani, a da ni ne znaš. Au! AUU! Da, pa kaj ti je! AUU! Si normalan?! AUUUU!

– Uvek nekaj moraš srati, pizda ti materina

 

Wicca

wicca1

- Prokleta mačka! Opet je počela srati svugdje… Što je najgore to nije moja mačka. Mislim, nije da možeš posjedovati mačku, ali ova se dovukla sama. Zovem je miss Nastybottom.

- Opravdano – rekla sam s gađenjem, promatrajući kroz prozor nešto što je izgledalo kao infekcija.

- Trebao bih je dati smaknuti. Ili nešto… Neko humano rješenje.

- Kao, recimo, Glock među oči?

- Previše nereda. Nešto suptilnije. Zračna puška? Ali nemam srca.

Pucao je po ljudima a ne može upucati mačku. I mene je naučio koristiti pištolj. Možda je omekšao s godinama.

Deset godina je dugo. Nije baš ostario. Kuća je izgledala identično, samo zapušteno.

- Bio si puno uredniji, koji se kurac dogodio? – pitala sam.

- Ti si otišla.

- Ti si lud.

- U ormaru sam našla svoju staru šminku. Zašto nisi to bacio? Skupljaš previše sranja, darling.

- Ne koristim tu policu.

Jako je smršavio, to je jedina promjena na njemu koju sam primijetila.

- Hoćeš da gledamo film? – pitala sam.

- Hoćeš da te naučim igrati poker ili hoćeš da idemo u krevet? Već je kasno. – rekao je. 

Na policama su stajali čitavi tomovi knjiga o okultnom. Mada je bilo tu i brdo kuharica i Grishamovih romana. Nisam ga htjela još i oko toga zajebavati. Valjda se racionalnost isto topila vremenom.

- Kuća ti je zbilja svinjac. Dozvoli bar da pospremim rublje.

Bilo je četiri i pol ujutro. Previše alkohola.

Nije mi bio odbojan miris njegovog tijela. Ništa mi njegovo nije bilo odbojno ni strano. Bilo je toplo, sigurno i naše. 

- Ovo se nikad nije dogodilo – promrmljala sam, praveći se da tonem u san.

- Naravno, iako… Znaš, prije par godina sam razmišljao o jednom ritua…

- Čemu?

- Nebitno sad, spavaj.

Ustala sam rano, prije njega, i odvukla se u kupaonu. Pored kade stajao je svijećnjak s pentagramom.

Navukla sam kaput, uzela zračnicu i zakoračila u stražnje dvorište.

- Maaac! Mac, mac…

Dragulji

dragulji

Zalijem još jednu ružičastu šampanjcem i krenem prema teškom grimiznom zastoru koji zaklanja pozornicu, prije nego što dopustim samoj sebi da se predomislim.

Grabim dvoranom uz bočnu stranu kojom dominiraju bivše ćelije, pretvorene u decentne VIP niše zaklonjene svilenim zavjesama. S ovakvom koncentracijom analgetika, alkohola i jet seta, lounge skrovišta su naprosto obavezna.

Gotovo pregazim Leonardu kad ošamućeno ispadne iz jednog od njih. Rukom u kojoj drži čašu nespretno se trudi održati ravnotežu, dok drugom pokušava ugurati veliki smartphone u minijaturnu torbicu.

– Kisi-kisi! – prikradem se i trgnem je iz mjesečarenja.

Tirkizni koktel joj poprska visoke pete.

Škiljeći me pokušava izoštriti, podbuhla od još svježih injekcija botoxa.

– Baš sam te mislila naz… – podigne telefon, kao da se ispričava.

– Izgledaš skroz prpošno! Nova teretana? Ili novi trener? – upitam i namignem kao da razgovor ima nastavak.

– Pa ti ne zn… – zausti, pokazujući glavom prema niši iza sebe, kao da neću odmah otići dalje prije nego što netko pomisli da pričam s čistačicom.

Kad ti muž napravi pet komada da svijetu sakrije kako je zapravo peder, možeš Glumičiću kupiti otočić u karipskom moru, ali još uvijek ćeš izgledati kao čistačica s petero djece.

Ne moram pogledom potražiti Nikolinu. I bez toga znam da negdje u centru dvorane upravo vrši otmicu pozornosti.

Za ulazak u svijet glamura nije ti potreban novac. Ako nemaš para, uvijek možeš zgrabiti publicitet za siromašne. Prijaviš se u reality show. Napišeš knjigu koju pročitaju svi osim tebe. Otpjevaš dva-tri singla kao pozadinu za svoje pornografske oglase koje Top.HR naziva spotovima.

Iako je odavde ne mogu vidjeti, možeš biti sigurna da Nikolina, okružena zidom startup starleta, okreće svoje četiri puta korigirano poprsje kao strelicu kompasa, određujući tko je “top”, a tko “flop” ovaj tjedan.

Kad bi u našem svijetu postojalo prijateljstvo, rekla bih da smo nekad bile najbolje prijateljice. Nikolina i ja, silikonske koke u vječitom lovu na vječite neženje s malim kurčevima i debelim novčanicima, kako bi znale roktati kad bi se, u nedostatku poštenog eventa, same napile u smrdljivom stanu u ulici Republike Austrije, čim bi Nikolinina stara odlepršala na izlet s nekim od ljubavnika. Sakupljajući lovu za prve estetske korekcije, uvježbavale bismo odglumljene orgazme i pokušavale nadglasati Thompsona kojeg je kreten na krovu zgrade puštao dan i noć.

Puklo je mnogo operacija kasnije, kad sam ugrabila Vidoja. Kao, ja sam je zajebala. Kao, nije bila predroljasta za tog edipovskog kompleksaša koji je ukrao naočale Woodyju Allenu. Kao, nije bila preizravna za tipa kojem je više trebala mama nego porno glumica. Dobro, mama s ogromnim sisama i par trikova među nogama, ali još uvijek mama. Ne drolja sa šatro slučajnim seks videom na internetu.

Kratkovidni kralj prehrambene industrije istočnog Balkana nije nešto što prepuštaš slučaju. U jacuzziju vile Miločer nema drugih prilika. Do zalaska sunca uz beskrajne Sex on the beach koktele, netko mora biti dovoljno pijan da sune čak i talog izmrvljenih tableta na dnu čaše. Nakon romantične večere za troje, netko mora završiti na ispiranju želuca.

Zato smo Vidoje i ja organizirali današnje darivanje baš ovdje – gdje smo se i upoznali. Na sve rupe, ako baš moraš pitati. Nisam ja kriva što je Nikolina te noći baš ovdje shvatila da ipak pripada u drugu ligu. Uz nekakvog nogometaša kakvom je dobra i fufica koju moraš okrenuti na bok da se ne uguši bljuvotinom.

Nisam je danas pozvala zato da joj zabijem kirurški dorađeni nos u krunu moje i Vidojeve ljubavi. Nisam je pozvala da je novinarčić s nekog portala upita gdje joj je nogometni muž, i jesu li su istinite glasine da opet troši onu striptizeticu.

Iza grimiznog zastora, okružen brižnim dadiljama, naš najnoviji mali princ čeka da ga prvi put pokažemo javnosti. Darovi su obavezni, i to isključivo u novcu. Nije da naplaćujemo ulaz, ali, vjeruj mi, ne želiš doći na naslovnicu kao prevarantica dobrotvorne akcije. Naravno da cijeli iznos doniramo u humanitarne svrhe. Naravno da Vidoje i ja samo koristimo publicitet kojeg su nam dragi Bog i Story podarili da bismo pomogli onima koji nisu tako sretni.

U ovoj zemlji, domovi za nezbrinutu djecu i one sa posebnim potrebama su u takvom stanju da jedva održavaju postojeći protok. Postoje ljudi koji predaju zahtjev i čekaju godinama. Kao da smo u zemlji trećeg svijeta.

Ne znam kad je trend zapravo počeo. Mislim da je od poznatijih prva krenula ona ministrica Roginić. Nemam pojma što je u njenoj glavi nedostajalo rađanju, kad je i bez njega imala visoki tlak i proširene vene. Doduše, s tri-četiri šlaufa oko tog struka, tu ni nije bilo mnogo prostora za privremenog sustanara.

Kad je usvojila siromašnog, poštene starlete i voditeljice su podivljale. Naslovnice tabloida baš i nisu pomogle smiriti situaciju. Njen photoshopirani podbradak i majčinstvo bez majčinstva, u desecima tisuća kopija. Nesebična samaritanka s ispunjenom primarnom funkcijom žene, ali bez strija i izgriženih bradavica.

Ubrzo se obrušila lavina. Prvo su ispraznile domove za siromašne. Kad je nakon toga ponestalo neuhranjenih Srba i Cigana po prigradskim naseljima, stvari su otišle na novu razinu.

Danas, svaka ima barem po jednog. Neke i po tri, četiri komada.

Vidoje i ja imamo dva Retta, jednog Aspergera, jednu Fokomeliju, te po jednog Dezintegrativnog i Pervazivno-razvojnog. Ne znam gdje su točno sada, ali budi sigurna da im je puno bolje nego tamo gdje smo ih kupili.

Naši mali retardirani dragulji su statusni simbol. Čim rjeđi to skuplji. Autizam. Cerebralna paraliza. Sindromi s prezimenima njemačkih pedijatara.

Kao i bilo koji accessory, svaki ti dosadi otprilike u isto vrijeme kad i njegova dadilja dosadi tvom mužu, pa završe zajedno sakupljajući prašinu. Retard i dadilja, naravno. Muž i ti, nakon seksa za pomirenje, umjesto obnove zavjeta nabavite novog, rjeđeg i skupljeg.

Mi smo brojačice karata u genetskom black jacku. Tragačice za najboljim gubitnim listićima. Imaš šanse za barem jedan Rettov sindrom na deset tisuća. U skupini od tisuću beba, čeka te barem jedan Down. Nije da muževi primjećuju razliku. Ionako ih nikad nema kod kuće. Svaki novi razvojni poremećaj, za njih je samo stavka u prometu jednog od bankovnih računa.

Oni plićeg džepa, kao Nikolina i njen nogometašić, oni su osuđeni na jeftine autiste. Izdaleka lijepo sjaje, ali, vjeruj mi – ipak su cirkoni. Nije to kladionica, draga moja. S jednim autistom na šezdeset i osam živorođenih, to je kao da rastu na drveću. Nikad joj ne bih rekla, ali to su mogli napraviti i sami.

Psst, strogo u povjerenju, zapravo i jesu. Mislim, mali je iz kućne radinosti, sto posto. Sjećaš se kad je nestala na dva-tri mjeseca iz medija? Kao, zajedno su tražili kuću na Barbadosu? Molim te… Puno se pričalo o tom mogućem nogometnom transferu desetljeća, ali na kraju se krasni par ipak vratio u Zaprešić. Možeš se kladiti da nikad nisu ni otišli.

Kad se približim centru dvorane, Nikoline više nema, ali kokošinjac je ostao. Nitko me ni ne primjećuje. Nakašljem se, ali kujice sa stažem su prezauzete nadmetanjem u žrtvama koje su morale prinesti za “svoje prvo”.

Nije da ne znam o čemu pričaju.

– Mene je gušio jastukom – kriješti jedna sa suzama u očima.

Ne pričaju o stvarima tipa tisuću puta reći “volim te” tipu koji je barem tisuću puta retardiraniji od stvora kojeg si želiš kupiti. To možeš brže nego što kažeš “brak”.

– Meni je u krevet doveo mlađu!

Da postaneš majka tuđoj pogreški, moraš progutati mnogo više.

– Meni je doveo dvije mlađe!

Ne shvaćaš koliko ti jutara više treba sprej za grlo nego pilula za jutro poslije, samo da bi ostala trudna preko ureda za usvajanje.

– Meni je doveo dvije mlađe i psa!

Ne znaš koliko njegovih skrivenih maštarija trebaš ispuniti da bi ostvarila jednu svoju koju ćeš svima pokazati.

– Na mene se popišao!

Za jedno bezgrešno začeće, iskrvarit ćeš na križu tisuću puta.

– Ja sam jela govna da bi dobila Vitu!

Tajac.

– Mislim, doslovno, JELA SAM GOVNA!

Ne znaš što mu sve moraš dopustiti da bi dobila ono zbog čega ćeš biti posebna.

– Zamisli! Jela je govna za ADHD dijete. Pa, ti adehadevoci bi trebali stajati pokraj žvaka u Konzumu – druga zlurado šapće u uho kolegice do sebe.

Jednom kad gad shvati koliko ti je stalo do novog privjeska, samo nebo je granica pakla.

Grabeći prema grimiznom zastoru pozornice, pogledom uhvatim Nikolinino jeftino dupe koje izlazi iz jedne od VIP niša.

Jednom kad nekadašnja lovina nanjuši slabost, šopat će te gadarijom za gadarijom, sve dok ne pronađe jednu koja stvarno boli.

Probijajući se kroz napirlitane preprodavačice ljubavi i kurviše u odijelima, vidim Vidojevo bradato lice kako proviruje iza zavjese iste VIP niše, kao da provjerava je li zrak čist.

Jednom kad osjeti moć, ispostavit će ti fakturu za sve čime ga je itko ikad povrijedio. Od siledžija u osnovnoj školi, do portala koji su ga nazivali kraljem parizera prije nego što ih je sve pokupovao.

Vjeruj mi, ništa ne provjerava, samo traži moj pogled. Kad sam se oči susretnu, namigne mi, zakopča šlic, osmjehne se i umiješa među ljude.

Da je nastavio konzumirati maloljetnice, ne bi toliko boljelo.

Popnem se uz tri stepenice koje vode do pozornice.

Da je nastavio okretati dadilju za dadiljom, sve bi bilo u redu.

Nestanem iza grimiznog zastora, kao u drugi svijet.

Da me nakon deset godina braka nije vratio na početak, na onu večeru za troje, glumili bismo ljubav do kraja života.

Iza grimiznog zastora, moje čedo pokušava pregristi rešetke od ojačanog titana. I, nije da mu ne ide. Mutirani očnjaci ostavljaju krasne tragove na sjajnom metalu. Ovako nešto ne preuzimaš na šalteru socijalnog. Vidoje je potegnuo debele veze, pa smo naručili iz Ugande. Ne pitaj me koliko je love iskašljao, sve sam ja to zaradila. Kad je Arthur C. Clarke pisao o takvima, svijet mu se smijao. Smijao se i Vidoje, ali par oproštenih seansi nakon kojih je Nikolinu sigurno peklo kad bi sjedila, i promijenio je mišljenje.

Titanski kavez ima samo jedna vrata. Ona prema dvorani.

Kad se približim, moj slatkiš me pogleda zahvalnim, mutnim, krvožednim očima i čeljustima još jače napadne rešetke.

– Mamica je tu, zlato moje…

Agent koji je radio za konzultantsku firmu Vidojevog prijatelja pričao nam je kako je zabačeno pleme reklo da nema cijene za koju bi ga predali. “Nešto kao Gotovina?”, pitala sam, ali nije skužio foru. Glupi Gruzijac. Ipak, nakon što je vidio svoj novi penthouse u Zürichu, obećao se potruditi malo bolje. Sto dvadeset i šest pougljenih leševa zakopanih u plitke grobove na rubu prašume bolje.

Ispod zastora koji se polako podiže, dopire žamor dekadencije. S druge strane, uzburkano more trivijalnosti zapljuskuje debele zidove i unaprijed čvrsto zaključane izlaze.

S ove strane, demonsko režanje, izravno i čisto. Iza žutih bjeloočnica manično otkucava jednostavan stroj sa samo jednom namjerom. Bez predrasuda, bez kategorizacija, bez topa i flopa. Njegov jedini uvjet je puls u vratnoj arteriji.

Dok zastor koji nestaje briše granicu između svjetova, nitko se ne okreće. Prezauzeti su razmjenom sočnih priča o tome čiji muževi troše koje kurvice po skrivenim separeima. Ono što se događa iza navučenih zavjesa, uvijek je mnogo, mnogo zanimljivije od onog što nam je pred nosom.

Dok povlačim tešku polugu koja otvara vrata kaveza, pogledom pronađem Vidojeva i Nikolinina leđa u masi. Njegova ruka se odmara na njenoj guzici.

Malo dalje, oslonjena na zid, Leonarda telefonom snima moje poniženje u visokoj rezoluciji, po trideset sličica svake sekunde.

U žamoru tračeva, nitko ni ne čuje krvožedan urlik. U glavi mi bubnja previše šampanjca i ružičastih da bih bila sigurna ispuštam li ga ja ili moje zlato koje već grabi ravno prema epicentru publiciteta.

Nije ni važno.

Sutra, sutra će svi pisati o nama.

 

Sjećanja


h1n1-suit
Zatekao sam se na mjestu jednog od urednika underground literarnog časopisa.

Bilo je zabavno.

Moj kolega urednik bio je izvanbračni sin generala JNA. Valjda mu otuda i onakav stav. Zapravo, njegov stav je više odgovarao stavu kakvog pripadnika SS-Leibstandarte. Bio je odan, precizan, učinkovit i, u osnovi, iskompleksiran. Otprilike, nešto kao i ja. Dao sam mu nadimak Goebbels.

Goebbels je bio dobar čovjek. Iako promašen za kapitalizam, kojeg je danom zdušno grlio, a noću ispirao skupim viskijem.

Znao nam je, za naših seansi, naručivati djevojke iz eskort službe. Većma su bile preplašene i isprazne. Često su se znale rasplakati.

Goebbels je volio hladno oružje. Ja nisam volio nikakvo oružje. Doduše, imao je jednu katanu koja mi se sviđala. Poslovni partner, Japanac, pogodio je u srž.

Tog Japanca svojevremeno smo odveli u najprljaviju kvartovsku birtiju. Zapili smo se gemištima i odvratnom lozovačom. Japanac je znao ponešto jezika. Ispapigao je da mu loza liči na sake, a onda, na odlasku, zabljuvao prag birtije. Lokalni pijanci ispratili su ga smijehom i uzvicima “Banzai!”.

Sjećanja.

Jučer me Goebbels, nakon dugo vremena, opet pozvao na brainstorming.

Odbio sam ponudu.