Vlaga

vlaga

Kuhinja i blagovaonica bile su spojene i pretrpane starim namještajem.

U sudoperu su stajala dva neoprana tanjura i dvije vilice. Svježe oprane čaše cijedile su se na prljavoj krpi.

Zrak u prostoriji bio je težak, prepun vlage. Zidovi su bili trošni. Vlažni skoro do raspadanja. Kroz prozor blagovaone iz dvorišta sam čuo lavež dva psa, manjeg i većeg.

-Evo, to je tu – rekla je starica i prstom pokazala na pohabanu drvenu komodu prepravljenu u stolić. Na komodi je stajao mali notebook ljubičaste boje. Po stranicama ormara-komode bili su polijepljeni novinski naslovi i fotografije Rickyja Martina, Barbie, Destiny’s Child, Jennifer Lopez, izrezane iz nekog teenagerskog časopisa.

Preko sklopljenog notebooka ležala je duga, smeđe-plava vlas. Rasklopio sam notebook, ne dirajući kosu, i uključio ga. Na desktopu je bila fotografija nasmiješene pjevačice, a preko nje nespretnim dječjim rukopisom, slovima crvene boje, napisano “Beyonce”.

-Znate, to mi je od unuke. Voli pisati, pa sam joj zato uzela taj pisač… Da vas odmah pitam kad ste tu, znate, mala ima problema sa srcem. Često je vodim u Zagreb na preglede, pa bih htjela ponijeti taj kompjutor, da se dijete zabavlja putem…

– Samo ga isključite s punjača i to je to. On radi, jer ima bateriju u sebi. Napunite ga prije puta i radit će bez problema idućih par sati.

– Znači, to je to?

– To je to. Počupajte sve žice van i nosite ga sa sobom.

– Hvala vam. Znate, teško je s malom, djetetu je naporno putovati, pa neka barem ima nekakvu zabavu dok putuje.

Raspakirao sam pisač i priključio ga na računalo.

– Imate li možda papira, da ga odmah isprobamo?

– Imam, imam – užurbano mi je odgovorila starica i nestala iza vrata koja su vodila iz kuhinje. Pojavila se minutu kasnije s par listova papira. Bili su vlažni.

U kutu sobe komad zida otpao je na pod.

Pomislio sam, ako uprem prstom u zid, da ću ga probiti. Vjerojatno i bih. Možda bih s par udaraca mogao srušiti cijeli zid?

Počeo sam teško disati.

Vlaga u zraku pritiskala je sve jače.

Bio jednom jedan Nikola

nikola

“Hercegovina, zemlja sunca”, slova su se skupa s hrđom cijedila s limenog plakata na trgu. Kiša je padala već peti dan za redom.

“Jebem ti zemlju!”- procijedio je kroz zube dok smo prelazili cestu prema mostu.

Ljudi ovdje odu u kurac kad zapuše južina. Grad kao tempirana bomba.

Na mostu je neki luđak repetirao pištolj.

“Jel se bojiš?” pitao je.

“Ne, uopće”, slagala sam i već sljedećeg trena zamišljala kako metak probija lubanju ili se zabija u leđa. Njegova ili moja, sasvim svejedno.

Nije me primio za ruku. Bolesno smireni smo hodali još par metara ispred bradonje koji je i dalje mlatarao pištoljem mrmljajući nebuloze. Kasnije mi je rekao kako mu je bradonja još i namignuo. Meni nije bilo jasno zašto nismo prešli na drugu stranu ulice. Nisam mu rekla. Pogledala sam dolje u rijeku koja se pjenila pod našim nogama.

Netko mi je davno rekao da je Neretva uvijek bučnija kada je gladna. Neko božanstvo koje živi dolje u pećinama zahtjeva ljudsku žrtvu. Mislim da se božanstvo zove Bajro.

“Goni ga u smokve!” – opsovala sam u sebi.

Bio jednom jedan Nikola.

Nisam sigurna zašto baš danas želim pričati o njemu.

Imao je impresivnu kućnu biblioteku. Jedan od onih jugo-regala od poda do plafona u koji, za promjenu, nisu bili ugrađeni tomovi Pearl Buck ukoričeni u nijanse koje se slažu s bojom furnira, ni kristal babe Janje. Dakle, pravu pravcatu biblioteku.

Priznajem, mene je sa 17 bilo lako impresionirati.

Nikola je bio mačo, nekih 10 godina stariji. Imao je bradu i studirao je povijest u Prištini. Unatoč izgledu ostavljao je aseksualan dojam. Nešto svetački, asketski, hermitski. Kao da je sam sebe uvjerio da je seks nešto na razini s koje se izdignuo. Činjenica da je mucao mu nije išla u prilog. Staru mu je pokosio geler, u dvorištu zgrade. Stari se strmoglavio u Bajrino naručje. Autom. Navodno je bio nesretan slučaj: Bio je toliko pijan da je zaboravio kako most ne postoji. Tada su svi mostovi bili porušeni.

Ponekad mi se činilo kako mi Nikola može čitati misli.

Ležimo u krevetu i slušamo parenje golubova. Vani je vrelo ljetno popodne. Danas ne idemo nikamo. Paralizirani žegom i nevesinjskom travom. Čujem ga  kako se po tko zna koji put nespretno ispričava radi svog rođaka koji me razdjevičio. Rekao je da zaslužujem bolje.

Zahvalila sam mu kad me otpratio kući.

Čudno kako se godinama poslije i dalje sjećam plahte (plava sa bijelim  kockicama) i Nikole narednog jutra kako s nje ispire moju krv u velikom metalnom loncu za iskuhavanje.

Možda je tu sve počelo.

Kriza srednjih godina

sendvič

Pokupec me pogledao pijanim pogledom i odmahnuo glavom.
“Usred noći, ja i mrtvi pjesnici i bivše djevojke. Svi u mislima,” rekao je.
Pružio je novac umornoj gospođi na kiosku i uzeo sendvič.
Krenuli smo s tržnice prema gradu. Grgljao je u ekstazi, gušeći si lice lepinjom s prženom ribom i majonezom. Smislili su poseban sendvič za njega. Grleno je pjevušio nekakav sevdah i od užitka poskakivao s noge na nogu, baš kao dječačić s lizalicom.
“U svojoj krizi srednjih godina odlučio sam, umjesto da počnem varati ženu ili da kupim motocikl, ne biti nitko. Uspjelo mi je. I dalje mi uspijeva, iako je već pomalo zamorno,” izmrmljao je između zalogaja.
Klimnuo sam glavom, žvačući masnu pljeskavicu s ajvarom, veliku poput frisbeeja.
“Bog te jebo, što imaju dobre sendviče!”, rekao je odmahujući glavom. Zatim je iznenada stao i uspravio dlan prema meni.
“Stani! Ovaj je uvijek zanimljiv!”
Pokazao je sendvičem prema beskućniku koji je sjedio naslonjen na betonski temelj birtije, skutren ispod pohabane deke. Prišao mu je i gurnuo ga nogom.
“Hajde!”, rekao mu je grubo.
Beskućnik se trznuo, zaklimao glavom i počeo pričati.
“Ne mogu po noći zaspat, pa gledam one emisije, tarot, proricanje, kak se već zovu… Mislim, kak ti jadni ljudi ne vide da ih varaju? Dvije kune po minuti? Il je četir? Ne znam sad… Oni nazovu, a ovaj im priča neke, neke gluposti, kao skida uroke… Pa ljudi moji, to je strašno!”
Pokupec je čučnuo kraj njega, još uvijek žvačući punim ustima. Progutao je zalogaj pa mu se obratio.
“Nešto kao u crkvi, jel?”
Beskućnik je šutio.
“Sin mi se zaredio za svećenika, znaš?” nastavio je Pokupec, “Zanimljivi smo, mi ljudi. Sebični. Često se smatramo prorocima, a ne vidimo dalje od vlastitog nosa. Valjda je to bivanje čovjekom.”
Od njega nisam očekivao nikakve sadržajnije izjave, zato me ta izbacila iz rutine neslušanja.
Beskućnik je privukao koljena prsima i obgrlio ih.
“Nego ajde, reci ti meni, prika, gdje ti gledaš te emisije, kad eto, jebiga, spavaš na ulici? Gdje ti je televizor?”
Beskućnik je gledao u njega kao u dželata.
“Ajde, Poki, pusti ga…”, rekao sam i povukao ga za ovratnik.
Labavo se ustao, odmahujući glavom, zateturao par koraka pa zatim svom snagom zakucao sendvič o asfalt.
“Pa ti vjeruj, jebem ti boga…”, rekao je i šutnuo sendvič koji se razletio kao Sunce u jeftinom filmu katastrofe.

Stric

stric

– Dug dan.

– Za mene je tek počeo.

– Kad si prasac pa spavaš do 6 popodne.

– Jesi OK?

– Valjda. Dobila sam nalaze večeras, još jedno ultrazvučno snimanje i nadam se da sam gotova s tim. Teško je povjerovati da me vlastita utroba pokušava ubiti. Bezuspješno. Za sad barem. Ovaj preostali jajnik bih sačuvala, ako ništa, iz sentimentalnih razloga.

– A ostalo?

– Misliš na posjet? Posjet je bio motivirajući i sjeban istovremeno. Čak sam pitala primaju li volontere. Muž je popizdio, rekao je da ni u ludilu neću biti njegovateljica u ludnici.

– To nije korektan izraz za instituciju, ne?

– Koga briga za terminologiju, ovo je Bosna. Tako da si svoje fine europske manire i korektne izraze komotno možeš zabiti u dupe.

– Kako je stric?

– Šutljivo… U biti, cijeli jebeni posjet je bio kao zombi apokalipsa. Bolnica je lijepa. Čista. Veliki prozori, puno svjetla. Lijep vrt. I puno slupanih vrata. Rupe od šaka. Znam kako izgledaju. Rodica ide češće i totalni je profi. Ja sam samo šutke dijelila cigarete. Vjerojatno bih plakala, ali od svojih tableta sam tupa. Mislim da trebam prestati piti ta sranja. U biti, bilo mi je najgore kad mi je prišao neki klinac. Rekao je da sam lijepa i pitao me koliko godina imam… On ima 20 i rekao je da mu je rođendan uskoro. Zamisli, 20! Drugi svemir. Drugi jebeni svijet. Zombiji koji te stalno traže cigarete i hranu. U pretankoj odjeći na jebenoj buri. I smrad… Bez obzira na čistoću. Pokazala sam stricu sliku svoje kćeri. Promrmljao je nešto i nastavio jesti punjene paprike.

– Ne znam što si očekivala?

– Prije je pričao više. Nedostaje mi da pričamo, bez obzira što je zadnjih godina pričao nebulozna sranja, bar je bio zabavan. Sad se sve svelo da sjedim preko puta njega, gledam mu preduge obješene obrve i gasimo cigaretu za cigaretom u istoj pepeljari. Bez riječi. Tu je, ali davno je otišao. Oprosti, ne znam zašto ti govorim sve ovo.

– Pitao sam.

– Pristojan si.

– Sretan osmi mart!

– Nisi trebao.

Glasovi

pruitt-igoe

– Spaljen! – rekao je doktor, prstima šireći kapke muškarcu koji je klečao pred njim. Dvojica u njegovoj pratnji, također u bijelim liječničkim kutama, s rukama na leđima, bezglasno su se cerili.
– Spaljena! – rekao je šireći kapke djevojci koja je klečala odmah pored muškarca.
– Spaljen! – komentirao je idućeg u nizu. Njegovi pratioci znalački su odizali obrve, potvrdno klimajući glavama.
– Dobro, doktore, je li itko u funkciji? – obratio sam mu se.
– Ah, Herr… Hess? Nažalost, ne. – rekao je razočarano.
Izbacio sam donju usnu, toliko da se presavila, pa duboko udahnuo. Doktor je prešao dlanom po ćelavoj glavi.
– Dobro, a kako ponovno pokrenuti tulum?
Doktorovi pomoćnici pogledali su se, a onda se tiho nasmijali. On je frknuo kroz nos pa kažiprstom i palcem pogladio bradu.
– Gospodine Hess… – rekao je nazalnim glasom.
– Jakov, molim Vas.
– Jakove, nisam potpuno siguran, ali mislim da trebaju novu dozu.
Njegovi pratioci značajno su zaklimali glavama. Okrenuo se prema njima.
– Gospodo, vrijeme je – rekao je tiho.
Bez riječi su nestali kroz kuhinjska vrata.
– Koliko će me to koštati? – upitao sam.
– Bez brige. Nije sve u novcu.
Iz džepa kute izvukao je maleni, crno ukoričeni notes.
– Živite sami?
– Da. Osim…
– Da?
– Teško je za objasniti.
– Pokušajte – rekao je, žvrljajući predimenzioniranom tesarskom olovkom po notesu.
– Nisam siguran što je to, po definiciji – sam.
– Da? – podigao je pogled iznad naočala i spustio notes.
– Naime, često čujem glasove i…
– Glasove?
– Pa, da. Govore razne stvari. Nekad su prilično bučni. Ne daju mi da spavam, da jedem, da se tuširam, operem zube…
– Ne bih se brinuo oko toga. Vaša zgrada ima vrlo tanke zidove. Bit će da čujete susjede. Ignorirajte ih.
Kad sam krenuo zaustiti da se ne radi o susjedima, njegovi pomoćnici umarširali su u kuhinju, svaki noseći po jedan transportni kovčeg.
– Ah, wunderbar! Distribuirajte! – rekao im je doktor i pokazao na niz ljudi koji su klečali.
Spustili su kovčežiće na pod, otvorili ih i počeli pripremati injekcije.
– Jeste li možda za limunadu? – upitao sam i odsutno se osmjehnuo.

Kratka romansa

noćLežali smo u velikom krevetu i slušali lavež pasa.

“Bio sam baš kao tvoj tata: Brkat, mudar i pijan. Dobro, o mudrosti bi se dalo raspravljati, poglavito njegovoj”, rekao sam, standardno cinično.

Spustila mi je ruku na prsa, a ja sam se odmah poželio ispričati.

“U pravu si”, rekla je snenim glasom.

Tu večer mi je rekla da više nismo zajedno. Prekrasno. Od početka smo oboje bili protiv drame, i sad, na kraju, ispalo je odlično. Iako sam je volio i više nego prije, to je bilo to.

Njen dlan na mojim prsima i tiho žensko hrkanje. Nisam se htio micati dok nije maknula ruku. Kad se okrenula od mene, lagano sam se iskrao, odšetao u kuhinju, popio dvije čaše vina nadušak pa izašao na balkon.

Mirisna ljetna noć udarala me kristalno čistim nebom prepunim mrtvih zvijezda.

Lijepog li svjetla, pomislio sam, i zagrlio samog sebe.

Psihijatar

psihijatar

“HA HA HA! Ti na tome pišeš?!”, rekla je kad je vidjela moje staro računalo, “Pa vidi ti taj prastari monitor!… A HA HA HA!”

Kad je to rekla, odlučio sam se prestati družiti s njom. Ako nešto prezirem, to je površnost.

Iako sam mogao vidjeti svoj divovski, velijožasti ego, kako me hvata u ruke, diže iznad glave i trese poput lutke dok se nekontrolirano smijem, ipak sam bio tvrdoglav: “Odjebati”, glasila je poruka iz Centrale.

Par trenutaka gledao sam kroz prozor u gustu maglu, a onda joj rekao da ode. Kad se konačno iskobeljala iz kreveta i nestala kroz vrata, primijetio sam po sobi strateški razmještene njene stvari: Kevyn Aucoin maskara na stoliću kraj kreveta, šal od nečega što je ličilo na svilu prebačen preko noćne lampe, i na podu, naušnice. Sa zakačkama, uperenima u strop, što su vrebale moja gola stopala. Prljava igra.

Zaključao sam vrata i vratio se u spavaću sobu.

“Loš potez za nekoga tko se toliko dobro poznaje”, rekao je Damir, moj imaginarni psihijatar. Sjedio je u svojoj sivoj fotelji i navirivao se ispod djelomično podignute rolete u gustu, mliječno-bijelu jutarnju maglu.

Povukao sam roletu do vrha, a on je odahnuo, i raširio ruke kao da će zagrliti maglu koja je zlostavljala livadu. Pripalio je svoj do pola popušeni joint.

“Loš za mene ili za nju?”, upitao sam.

“Za tebe, jebat ga”, rekao je i glasno pročistio grlo.

Damir je bio seronja najgore vrste. Valjda psihijatri takvi moraju biti. Manjak emocija, višak analitičnosti. Ali, s obzirom da je bio plod moje mašte, mijenjao je osobnost svakih desetak minuta. Jer ne podnosim jednolične ljude.

“Ja sam Damir! Tvoj osobni psihijatar! Izvoli sladoled!”, znao je reći i pružiti mi kornet s vanilijom i jagodom. A dobro zna da uopće ne volim sladoled.

Ili mi je, jednostavno, satima dosađivao, u nogometnom dresu visoko skipajući iza televizora, s loptom pod rukom, praveći grimase prema meni. U pauzama skipanja balansirao je loptom na čelu.

Strašno zabavan tip, taj moj psihijatar.

No, nisam ni ja za baciti. Vjerujem da ponekad ipak shvati kako se namjerio na krivoga. Znam se tako probuditi usred noći i početi pričati sam sa sobom:

 

 – O čem ti pričaš, prika, o čem ti pričaš!?

- Pričam o tome da je za dva koplja bolji!

- Za dva koplja? Ma daj!

- Za dva!

- Pa kol’ko je onda bolji od Orozovića, za tri?!

- Sjećaš li se kako je izbacio mrtvo tijelo vjeverice kroz prozor automobila i pljunuo za njim?

 

I taman kad vidim da ga je priča zainteresirala, znam to jer nagne glavu ulijevo i nabora čelo, ja prestanem pričati.

Izraz koji mu lice tad poprimi ne može se platiti novcem.

I onda mu još, kao šećer za kraj, ispružim srednjak i okrenem leđa.

Dok on bijesno puše i šuška svojim djedovskim papučama oko kreveta, zaspim s osmijehom na licu.

Strašno sam zabavan tip.

Melankolija

melankolija

Prije razgovora za posao, progutao je acid, a onda od oca posudio automobil i krenuo na put.

Na pola puta više nije mogao voziti. Parkirao je auto pod krošnju starog hrasta i zamislio da je ljeto, iako je bila zima. Bio je u najljepšem ljetu ikada. Čak su i ptice cvrkutale. Spustio je prozor i udahnuo topli, mirisni zrak.

Otvorio je svoj crno ukoričeni notes i u sekciju “neodgovornost” zapisao još jednu definiciju.

Kad je uvečer vratio automobil ocu, ovaj ga je pitao kako je prošlo. „Mislim da ću dobiti taj posao“, rekao je i dobacio mu ključ.

Hodajući cestom, gledao je kako u daljini, u zrelom sumraku, gore kuće. Isprva bi se zažarile po bridovima, a onda buknule u silovit narančasti plamen. Dim je na nebu oblikovao kule i gradove, baš onakve kakvi ne postoje na zemlji.

Troglavi psi pakla trčali su oko njega, ližući mu lice iz odanosti.

Usput je pozdravio beskućnika i darovao mu zadnjih šest kovanica.

Kad je otvorio vrata stana, konzola je iz mraka blještala zelenim slovima: PRIMLJENI STE.

Vidra (Valentinovo Redux)

losingyourmind

– Ma, ne… Dok sam još živil tam na Ravnicama.

– Tam prek puta Fakultetskog dobra?

– Da, u Škrebovoj, ne. I jedan dan, posle posla, stanem ti u birtiji u prizemlju zgrade, da ne umrem u onom klaustrofobičnom stanu…

– Je, jebate, to je bila rupčaga.

– Otkud ti znaš? Nikad te nisam vodil u taj stan.

– Mislila sam na birtiju.

– E, pa, stan je bil još gori.

– A, jebote… Uvijek sam si mislila da imaš nekog gore.

– Kao, na primer, koga?

– Kaj ja znam… Mamu na umoru, klinca zvezanog za radijator, tak nešt, čudan si. Zakaj si opće visil u toj rupi?

– Kaj misliš zakaj? Jedino sam tam imal za stanarinu. I mogla je bit takva, kad je gazda, policajac, u stvari isteral nekakve Srbe devedestprve i prisvojil si stan. I taj “moj”, na petom katu, i jedan u ulazu do, i dva spremišta u podrumu, dole, kod kotlovnica.

– Pandurčina postala, kak se veli, landlord?

– U stvari, kad je postal landlord, još nije bil drot, nek dobrovoljac v HOS-u. Pandur je postal tek posle Oluje, kad su ukinuli njegovo radno mesto. Ček, stani, tu uvek ima staklenih. Otvaraj tu kantu.

– Koje radno mesto?

– Ljepitelja selotejpa.

– Morbidan si.

– Viš, sam ti rekel, ima ti u ovom ulazu ta jedna ženska, razvela se od muža, sin poginul u nekakvoj prometnoj, a stara pere samo finjake. Bijeli pinot, il ovaj chardonnay. Ček, ček! Proveri, nekad je tak pijana da hiti flašu, a nutra još ima. Dobro, ne danas… I, tak, svaki dan posle šljake, pravac birtija. U stan mi se bogme nije išlo. Smrdilo je gore u tri pičke materine. Na svinje. Oni Srbi, kaj ih je pandur poteral, njih je doselila još JNA, osamdestpete-šeste, ko rezerviste, iz Ljuberađe. To ti je neka teška vukojebina na jugu Srbije. Pričal mi gazda, jednom kad smo se napili.

– Kak taubeka dva, a?

– Ne baš. Ali, rakija mu je bila dobra.

– Tebi je svaka dobra.

– Zato i jesam z tobom… Gazda ti je devedestprve zveknul popis rezervista iz operativne komande JNA Zagreb i krenul po stanovima. Uglavnom Srbi, ali nije bil izbirljiv. Ovi iz “mog” stana, ti su baš bili neki teški čobani. Ono, palili parkete i sve to. Držali svinje na balkonu, a kak je smrdilo nutra, vjerojatno i u dnevnoj sobi. Uvuklo se u zidove, bok te jebo.

– I zato me nikad nisi vodil gore?

– Pa, da…

– Nekak si ipak mislim da si fakat imal klinca zvezanog za radijator.

– Naš kaj, nemoj da popizdim! Čekaj, tu nemoj ni gledat, tu je sve teška sirotinja, ti ni čaše od jogurta ne bacaju, sam peri dalje… A, dole, u podrumu “moje” zgrade, kod kotlovnice, dole ti se buksal Vidra. Valjda se tip prezival Vidrić, il tak nekak, pa su ga zvali Vidra.

– I? Si Vidru zvezal za radijator?

– Odjebi… Uglavnom, Vidra ti je bil hipik il nekaj takvoga. Ma, kurac! Bil je on narkoman vulgaris, ono, urokan od jutra do sutra. Al, kad slučajno nije bil urokan, onda je znal z rukama. Ono, da ti otštopa zahod, spička antenu od telke, popravi vešmašinu i to. Pričali su da je bil čudo od deteta. Prije horsa, ne.

– Je, ima ih takvih, prepametnih, kaj se sjebu od preveć razmišljanja.

– Gle, nije Vidra bil nikakvi novi Nikola Tesla, al, ono, znal je dost da ga gazda pusti da živi dole u podrumu, pod uvjetom da ne piša po haustoru i da tu i tam popravi nekaj po stanovima koje je pandur rental.

– Ko, hausmajstor?

– Baš to… Gazda je nas imbecilne najmoprimce htel videti samo jedamput na mesec, kad bi došlo vreme za ubrat stanarinu, ono, uvek smo bili šljam za njega, a i nije bilo dobro da pandura preveč viđaju sa sitnim krimićima, ne… Tak ti je Vidra imal ključeve od svih stanova. Ono, ak u nekom pukne cev u tri ujutro, sused ispod si lagano može potražiti Vidru, jer jebalo se panduru za to kaj sused ima pol metra govana u spavaćoj sobi.

– Mislim, ko nema?

– Baš tak… Ja sam znal da Vidra uredno ordinira po svim stanovima, pa tak i po “mojem”, al, ono, živo mi se jebalo, nije da sam baš imal nekaj kaj bi mi falilo, ne. Al, onda se nekaj počelo događati z Vidrom. Kad sam se tek doselil, Vidru ti se retko viđalo. U globalu je bil sklupčan u tom svom štakorskom gnezdu u podrumu i retko je izlazil na sunce. Ono, ko Gollum u treger hlačama, z francuskim ključem u jednoj i zmazanom špricom u drugoj ruci. I, ono, tu i tamo bi ja došel kasno iz birtije, stan je i dalje smrdil na one svinje, ali osetil bi ti se tu i neki drugi smrad, ono, sličan, al ipak u drugoj nijansi. Mislim, u toj zgradi se bilo tolko smradova, da jedan dodatni stvarno nije bil nikakva egzotika. Al, nekak u isto vreme, sve češće bi se Vidru znalo naći dole u birtiji. Ono, dođem, a Vidra je već tam – zbuksan na zadnjoj šank-stolici, Žuja ispred njega, šuti ko zaliven. Odlazim mrtav pijan, a Vidra još uvek na svom mestu, sve po starom, sam je Žuja nova.

– Otkud mu pare za Žuju?

– Pričalo se da ga je doktor Vragović skinul z horsa.

– Znala sam da imaš hepi end.

– Je, ko i svako na haustor masaži kod tebe, pička ti materina! Uglavnom, đemdo ti jedan dan, to jest, večer, kad ono, Vidra sedi z obrijanom glavom.

– Kaj nisi ti imal obrijanu glavu u to vreme?

– Jesam, to me i razjebalo.

– Tvoja il Vidrina glava?

– Vidrina, jebem ti mater.

– Svakoga obično razjebe njegova glava, zato mu i treba hepi end, da se zresetira, ne.

– Nisam ti ja svako! Uglavnom, onda su ti se počele događati čudne stvari… Tipa, odlazim ujutro na posel, prekoračim punu pepeljaru, razbacane boce, bljuvež kraj kreveta, ono, sve normalno za jednog cugera – timvra se navečer, pepeljara prazna, nema flaša, pod oriban…

– Zveknul ti je flaše, a?

– Nije bilo povrata ambalaže još tad.. To je Zmajlović zmislil tek kasnije.

– Pa kaj te onda jebalo? To kaj imaš tajnu kućnu pomoćnicu?

– Pa pička mu materina, valjda čovek ima pravo na privatnost.

– Ono, da, možeš si valjda u miru kuriti parkete i vezati klince za radijatore u svoja četiri zida, žimku…

– Naš, kaj, pička ti materina, kat te ruknem, opala buš u taj sneg tak da se više nebuš digla! Ma, u biti, bolil me kurac za privatnost. Nego, kaj me fakat razjebalo… Imal sam ti jednu majicu “Žuja je zakon”. Naštancala je toga pivovara na tone, jebeš majicu, al, ova je bila posebna. Se sećaš kad Jarni zabil Köpkeu na kraju prvog poluvremena, kad smo tukli Švabe na svetskom prvenstvu devedestosme? Jebem ti mater, bili smo ti ja, Lampa i Kizo dole u onom parku prek puta Republike Austrije, sve tekme su ti se gledale tam na ogromnom platnu, i ono, nabrijani u tri pičke materine, nervoza, ono, do jaja, i Jarni ti povuče loptu, i kresne sa jedno dvajest metara i metne ga Köpkeu, i cela livada podivlja, GOOOOOOOL!, a klinac do nas, z nekakvim oćalicama, veli samom sebi “Šajse!”, i ono, ruka je išla sama, pogodil sam ga ko pičku, BAM!, BAM!, jedamput, dvaput, i damgle majicu, ono “Žuja je zakon”, i reko, skidaj majicu pederu, i malo mi je bilo čudno kaj me klinac odmah skužil, Švabo usrani, al, odma su se priključili i Lampa i Kizo, i zbombali smo malog u tri pičke materine… Ono, kasnije se ispostavilo da je klinac zapravo naš i da je rekel “Najs!”, a ne “Šajse”, al, majicu, majicu nije dobil natrag, a ne.

– Dobro, dobro… Uvek kad počneš pričati o tim svojim krepilima z tekmi, uživiš se u tri pičke materine. Rađe otvaraj ovu tu kantu, kurac bumo danas pili ak ne pokupimo još dvajest, a Kaufland se zatvara za čuku vremena.

– Imaš prav… Imaš kurac, viš da nema ničega. Kad me dašgle, kurvo?! Idemo dalje! I, dođem ti jednu večer dole u Victory, kad ono, Vidra sedi u “Žuja je zakon” majici. I, ono, zamračilo mi se, jebem ti mater. Narkomančina, sav fini i počešljani, sedi dole u mojoj jebenoj majici.

– Onakvoj kakvih je pivovara naštancala na tone?

– Ej, naš kaj, prepoznal bi tu majcu u deset hiljada drugih, ovim rukama sam je skinul sa krvavog lika u tom jebenom parku, samo je jedno frtalj-finale, samo je jedan Jarnijev gol Köpkeu, samo je jedna jebena majica!

– U to vreme si već navelko gutal one Vragovićeve raznobojne, ne?

– Nema to nikakve jebene veze, pizda ti materina, kurvinska! Znam kaj sam videl! Psiho Vidra se pokušal pretvorit u mene, ono, skidanje z horsa i novi, novi život!

– Si provjeril? Zakaj jedan dan ne odeš i pozvoniš na taj stan u kojem si živel… Mislim, jedan dan kad uspeš biti malo manje pijan.

– Kaj me jebeš, prokleta kurvo! Pijanija si neg’ ja, jebem ti bogara!

– …možda još uvek živiš tam, ono, neki drugi život, fini i počešljani, a da ni ne znaš. Au! AUU! Da, pa kaj ti je! AUU! Si normalan?! AUUUU!

– Uvek nekaj moraš srati, pizda ti materina

 

Wicca

wicca1

- Prokleta mačka! Opet je počela srati svugdje… Što je najgore to nije moja mačka. Mislim, nije da možeš posjedovati mačku, ali ova se dovukla sama. Zovem je miss Nastybottom.

- Opravdano – rekla sam s gađenjem, promatrajući kroz prozor nešto što je izgledalo kao infekcija.

- Trebao bih je dati smaknuti. Ili nešto… Neko humano rješenje.

- Kao, recimo, Glock među oči?

- Previše nereda. Nešto suptilnije. Zračna puška? Ali nemam srca.

Pucao je po ljudima a ne može upucati mačku. I mene je naučio koristiti pištolj. Možda je omekšao s godinama.

Deset godina je dugo. Nije baš ostario. Kuća je izgledala identično, samo zapušteno.

- Bio si puno uredniji, koji se kurac dogodio? – pitala sam.

- Ti si otišla.

- Ti si lud.

- U ormaru sam našla svoju staru šminku. Zašto nisi to bacio? Skupljaš previše sranja, darling.

- Ne koristim tu policu.

Jako je smršavio, to je jedina promjena na njemu koju sam primijetila.

- Hoćeš da gledamo film? – pitala sam.

- Hoćeš da te naučim igrati poker ili hoćeš da idemo u krevet? Već je kasno. – rekao je. 

Na policama su stajali čitavi tomovi knjiga o okultnom. Mada je bilo tu i brdo kuharica i Grishamovih romana. Nisam ga htjela još i oko toga zajebavati. Valjda se racionalnost isto topila vremenom.

- Kuća ti je zbilja svinjac. Dozvoli bar da pospremim rublje.

Bilo je četiri i pol ujutro. Previše alkohola.

Nije mi bio odbojan miris njegovog tijela. Ništa mi njegovo nije bilo odbojno ni strano. Bilo je toplo, sigurno i naše. 

- Ovo se nikad nije dogodilo – promrmljala sam, praveći se da tonem u san.

- Naravno, iako… Znaš, prije par godina sam razmišljao o jednom ritua…

- Čemu?

- Nebitno sad, spavaj.

Ustala sam rano, prije njega, i odvukla se u kupaonu. Pored kade stajao je svijećnjak s pentagramom.

Navukla sam kaput, uzela zračnicu i zakoračila u stražnje dvorište.

- Maaac! Mac, mac…